СПЕЦИФИЧНОСТИ БУЏЕТСКИХ КОРИСНИКА
 | Државни органи и организацијe„Када кажемо да се с нечим слажемо у принципу, то онда значи да нам не пада на памет да ту идеју спроведемо у пракси” - Бизмарк |
Примена Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору на пензионисање запослених који у овој години испуњавају услове за пензију
01.10.2015.
Министарство државне управе и локалне самоуправе, поводом често постављеног питања да ли Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору приморава на пензионисање свих оних који у овој години испуњавају услове за пензију, а нарочито жена саопштило је следеће:
„Закон о максимуму је орочени, изнуђени инструмент— он поставља начин и даје средства да држава сагледа где и како свој посао може да обавља на рационалнији начин. Сам по себи он не прописује ни где ни колико уштеда може да се нађе, али у рукама одговорних руководилаца он омогућава да се јавна управа рационализује са најмање могуће штете, чак и са могућим побољшањима, по квалитет услуга које држава пружа.
Процес рационализације спроводи се по трећи пут у Србији, али по први пут постоји начин и чврста намера да се то ради промишљено, водећи рачуна како о потреби да се сачува и унапреди капацитет државе да пружа услуге, тако и да се минимизују социјалне последице.
Члан 20. Закона прописује да се пензионишу они који за то имају навршене услове за одлазак у старосну пензију, осим уколико постоји потреба за датим радним местом и даљим ангажовањем запосленог ради континуитета процеса рада. У том случају, споразумни наставак рада је дозвољен. Другим речима, у складу са ставовима које Министарство заузима, Закон не треба схватити тако да пензионисање запослених против њене/његове воље представља основ за ново запошљавање. Уколико постоји пак, могућност да се нечијим пензионисањем спречи да неко други, истих квалификација и стручног знања, остане без посла и без пензије — социјално је одговорно да се тако и учини. С тим у вези, Министарство је у више наврата упутило јасну поруку јавности и социјално-економским партнерима и у комуникацији са другим државним органима.
Закон о максимуму не дискриминише, чак се ни не бави било каквим личним карактеристикама или квалитетима запослених. Услови за пензију прописани су другим законима, као што је Закон о пензијско-инвалидском осигурању или посебни закони којима се регулишу специфични услови рада у полицији, високом образовању и слично. Чињеница је да, с обзиром на важеће законе, члан 20 највише погађа жене између 60,5 и 65 година живота, али погађа и значајан број запослених са бенефицираним радним стажом — најчешће мушкараца.
Закон омогућава и подстиче на промишљено и одговорно понашање послодаваца, али не може да замени њихову одговорност и посвећеност. У претходним рационализацијама систем се заснивао, а послодавци толерисали, да се кроз добровољне отпремнине и пензионисање упразне многа неопходна радна места. Тај приступ оставио је управу десеткованом — нпр. у инспекцијама. Овог пута закон даје више подстицаја послодавцима да реорганизују рад, процене који стручни профили недостају да би се рад унапредио и модернизовао, као и где је вишак запослених и на којим радним местима.“
